U usjeku Kostajnice, uza sami potok što se žuborom spušta strminom planine Lopate i po dnu ko britvom presijeca kose brda Rudna, nekom su kiridžiji, nijesam čuo ime, zapeli konji s dva bukova balvana. Jadni, ne mogu maknuti balvane ni za palac! Te se kiridžija unezvjerio, uzvrtio oko njih, ne zna što da čini, pa psuje, urla, da ori cijela dolina, ali konji umorni, džabe mu i sve kočijaške, kiridžijske i furmanske psovke, džabe mu sve okolokonjske psovke ovoga svijeta, konji se uzalud naprežu i najtanji nerv uprežu svom silinom, sve im stremen i sapi dršću, ali ni makac - balvane ne mogu izvući! Oči im širom otvorene, nozdrve razjapljene od straha i samo što vatra iz njih ne sukne. Bijela pjena im kaplje iz žvala, znoj cijedi niz tijelo, puši se nad njima kao zimi nad loncem vrele vode. I taman da kiridžija svim svecima, pa i onim najvećim, zagrmi na njih, kad iza jelke, iza debla, izađe fra Ljubo, u smeđoj mantiji s bijelim pojasom svetog Franje i s torbicom od grubog sukna o ramenu. Sakuplja ljekovito bilje pa se zadesio tu u blizini, a pojavio se ne bi li kiridžija, psujući sve i svašta, prestao toliko griješiti.

Mogao je fratar otići putom preko strane da ga ovaj i ne vidi, ali eto, kad šejtan hoće …

Baš u tom trenu kiridžija je iz prikrajka uzimao oveću jelovu granu što je skoro posječena, pa se iglice na njoj još zelene.

- Faljen Isus! – fratar će, da ga ovaj dobro čuje.

- Navijeke – kiridžija će iznenađen – otkud ti sad iskrsnu, fra Ljubo?

- Evo, berem trave pa sam pošo kući, navakat, dok se nije smrklo.

- Ma, evo, konji mi zapeli, nešta im ne da ni da mrdnu balvane! Konji su, doduše, novi, prošle hefte sam ih kupijo, pa ne znadem jal neće, jal nemaju kuveta.

Pa se okrenu i nastavi da urla na konje, ovaj put bez psovke. Sve džaba!

Onda su kiridžija i fratar sjeli na mahovinu uz put. Zemlja je topla, a u zraku se miješaju miris borovine i blaga svježina potoka.

- Ajde da zamotamo po jednu - predloži fra Ljubo i izvadi duhankesu i čakmak.

- De, vana, nije prst u vatri.

I tako su besjedili, dimili i divanili, morebit pola sata ili i duže, kad kiridžija predloži fratru:

- Ajde ti, brate fra Ljubo, za jelku, da ja njima opsujem – jednog, znaš, ono pravo kiridžijski. Bore mi im nejma druge. Moj fra Ljubo, šejtani su to, naučeni na psovku. Šnjima ti ne mere drukčije, na moju dušu, fra Ljubo.

Čudno ga gleda fratar, pita se odakle li mu samo sinu ta budalaština! Nakrivio glavu na jednu pa na drugu stranu, a strijeli ga očima, od glave do pete i obratno. I još se mnogo toga fratar pita u sebi, pa odmah zatim i naglas:

- Ma, đeš to od mene tražit, jadan i nebijo! Đe ću ti ja dopustiti da tako krupno opsuješ preda mnom? Ko će nas ispovidit, đe će nam duše?

- Na moju dušu sve grije nek iđe! Bora mi, neće mi naleti jedni drukčije izvuć! Moremo ti mi ovdi vazdan bit, i sutri, i još i prekosutri, al brez tog ti, vire mi, neće izvući balvane ni pedlja - zainatio se kiridžija.

- Đe'š to bolan men predlagat, e, jesi l' ti uhavizan čoječe? Pa znaš da sam ja zadužen za to da ne dadem ljudima grijeh činit!

- De, bolane, reko sam ti, a znadeš da ja što reknem, to ne poreknem – ne popušta kiridžija – a nek sve iđe na moju dušu.

- Naletu jedan, misliš li ti đe ćemo mi završit?

- Ma, omrknut ćemo, Ljubo, eto đe ćemo završit, a reko sam ti, nek vas grijeh na moju dušu iđe.

- Ni svi ognji pakleni okajat nas neće.

I još dugo su se oni tako natezali. Vidi fra Ljubo da će mrak, a ovaj zavro ko kljuse, ne popušta, zainatio se. Uplašio se fratar da gdje po mraku ne svrata pa da štogod ne polomi i u sebi se dvoji : «Jal popustit? Jal mrklu noć da ne može biti mrklija ovdi prenoćit?» Razmišlja grčevito: «Lako je kiridžiji - i on i konji mu nijesu jednoč omrknuli ili zanoćili u šumi, a đe ću ja, i ovako me svaka kost boli. Jadan sam ti, a da mu popustim, pa sutra ću vazdan moliti kajanje…»

- Ma, dobro – popusti fratar – ali, pazi, samo jednog! Reko si! Ja ću izmolit pokoru i za tebe i za sebe, jerbo nam brez tog nejma u rajske odaje. Brez tog nam ni svi sveti neće moći pomoć.

Odmaknu se fratar pa se, prije nego je potpuno zašao za deblo jelke, prekriži i začepi uši. Ali, kako to već biva, što god čovjek u takvoj situaciji uradio, čut će upravo ono što nije želio čuti. Kiridžija podiže zelenu grančugu, što se nadnese nad konjiima kao mračni olujni oblak, zamahnu njome pa zausti psovku: Hiljadu bogova…

- Ne to, šejtane jedan!!! – zajauka fra Ljubo, cvileći jednu na drugu pogrdu na račun kiridžije, izvlačeći se iza jelke, snužden, sav u grču.

Konji se trgnuše, balvani se otkačiše, ostade samo rupa i izrovana zemlja oko nje. Grumenje zemlje i busenje trave razbucano po putu, a s jedne i druge strane usjeka štrče pokidani krajevi bezbroj tankih i jedne kao ruka debele žile što je išla poprijeko. Konji malo zastadoše, čekajući naredbu pa kad čuše ono dugo „Iiiija!!!“, napregnuše mišice na udovima i povukoše balavane uvalom.

I nakon što stiže do kiridžije, fra Ljubo se ne prestajaše krstiti:

- Pa đe će nam duše, šejtanu jedan? Jesi li obećo da ćeš opsovat samo jednog?!

- Ne bi njima onaj jedan niš pomogo – pogleda kiridžija na tren ka nebu i nastavi, kao da je čekao baš ovakvu prigodu. - Ljubo moj, nejma njima drukčije fajde, njima je ova psovka ko šaka zobi. Fra Ljubo se okrenu i ode brdu. Popriječit će preko strane, tim putem je bliže do sela. Ni okrenuo se više nije; nastavio je moliti, mrmoreći sebi u bradu, dok je kiridžija potjerao konje usjekom pokraj potoka.

- Stjepan Zelenika