…Ljudi su sjedili i ćeifili, pijući šerbe. A ondak tiho, kao da se ne smije čuti - a valjda je tako htio i stari Meho - zaškrguta kjuč i zveknu mandal na teškim hrastovim vratima magaze. Jedni su ispijali drugo šerbe, nakon što su žedni od puta, naiskap ispili prvo. I nije prošlo ni kolko da okom trepneš, kad će Begić-paša onome do sebe: - Allaha ti, jel se ono ugursuz zamandali?...

Na kapiji avlije, nakon dugog lupanja alkom, vrata otvori mršav, sićušan starac, blago poguren, sijede kose i rijetke sijede brade, dugačke do dna vrata. Ruka mu drhti dok drži alku.

- Tražimo Mehu Merdana – veli Begić-paša.

- Ja sam, gospodaru – izusti Meho, povlačeći se dalje od kapije, da sejmeni mogu ući.

Oni sjahaše i polako uvedoše konje kroz kapiju. Kuckaju kopita po kaldrmi i zveči oružje dok se sejmeni utežu, namještaju pojaseve i štimaju handžare za pojas, a ništa ne govore. Ulaze i raspoređuju se okolo po avliji kondak će sad boj.

- Hajro! – zove Meho hanumu – Hajro! Hajro! Ma čuješ li ti bona otkad te vičem! - Pa će i jope: - Hajro! Hajro!!! – kondak je ona u pola Meoršja, planine što se uzdiže iznad kuće.

Taman sam ti, moj Janko, pošo izać, kad se na vratima pojavi žena pokrivena feredžom.

- Deder, daj gostima šerbe, vidim da su s daleka puta.

Bilo bi mi lahnje duši

I ostado, jerbo sam bio žedan ko pas, a sade mišljam: da Bogdo nijesam, bilo bi mi lahnje duši.

- Jah, iđemo pravo iz Carigrada, od sultana glavom i bradom – reče Begić-paša, jer je samo on zborit smio, pa nastavi: - Došli smo viđet kako iđe ta gradnja ćuprije na Orunju, jal i ovdi vila vodarica zulum čini, pa se gradit nemere.

- Jah, šta ćeš –koluta sitnim okicama Meho, blijed u licu, ne znajući kud bi sa svojizijem jadom i sa sobom samim, a mislim da je još sebi u bradu prozborio „ jah, svemu ljudi dokundišu“. – Ma, nije vila, dina ti, vego mi u ćagetima zapelo.

- Kako će zapet, kad je tamoka, u nas, sve ured učinjeno?

- Ma, zapelo, jašta, moj veli Pašo – veli Meho, ko da se sjetio. –Ma, samo mrven počekajte. Evo iđem po ćageta, dole, u magazi su, nacrte sam moro u seharu, na sigurno, da ih se miši ne dokopaju. Evo, namah se vrnem.- Pa još doda kad se počeo spuštati ka magazi: - Saću ja!

Koljena su mu vidno klecala. Polako je, kao brod na pučini, nestajao u rupi što iza kaldrme vodi basamacima u magazu.

Osvilenom gajtanu

Ljudi su sjedili i ćeifili, pijući šerbe. A ondak tiho, kao da se ne smije čuti - a valjda je tako htio i stari Meho - zaškrguta kjuč i zveknu mandal na teškim hrastovim vratima magaze.

Jedni su ispijali drugo šerbe, nakon što su, žedni od puta, naiskap ispili prvo. I nije prošlo ni kolko da okom trepneš, kad će Begić-paša onome do sebe:

- Allaha ti, jel se ono ugursuz zamandali? Smaknut će se šejtan, dina mi moga! – Pa zavika: - Nemoj, Meho, dina ti, nećemo ti žao načinit, vego samo ćageta da vidimo.

Iz magaze ni glasa, ne čuje se nikakav zvuk.

- Pašo, i men se čini da će si šejtan dozlogrdit - pa malo zastane. – A da nije nalet sebi već dokundiso?

Skočili su ko opareni i utren su svi do jednog pohitali pravo ka magazi, na tvrda hrastova vrata. Odvaljivali su ih i tukli svačim, dok na kraju jedan odnekud donese topuzinu, po mom mnijenju je naku imo samo Musa Kesežija kad je na boj s Markom išo. I proguliše unutra, al, kasno, moj Janko, imadeš šta viđat: u polutami, danjska svjetlost je dopirala samo kroz jedan mali prorez na zidu, usred kamene magaze, o svilenom gajtanu vezanom za gredu visjelo je beživotno Mehino tijelo.

***

Blago koje je u Carigradu godinama odvajano za gradnju ćuprije na Orunju, a koje je dijelom trebao imati i Meho Merdan, nikada nitko nije vidio.

Sljedeći nastavak: Klupa s vrha čaršije

- Stjepan Zelenika