Još koji dan potlijen dozno sam od drugog sejmena da su, tamokan u Carigradu, godinama odvajali blago za gradnju ćuprije na Orunju i da su, po tefterima i njihovim knjigama, tolko odvojili da su mogli dvije ćuprije načiniti, onake, kažu, moj Janko, košto je ona Mehmed-pašina na Drini, u Višegradu. I jope mislim, kukavan si mi, moj Meho, al šutim…

- Fratre – veli oštro – konji su ti osedlani, tapija je učinjena, iđeš s nam odma iz ovizije stopa za to tvoje Kreševo.

I tako ti izađosmo iz Carigrada, a da ni sabah nije svano.

U putu će mi, malo potljen, kad se nađošmo nasamo, jedan sejmen došapnuti kako je tamo njeki Meho Merdan vas dunjaluk u turskoj zemlji prevarijo.

- Kako će – šapćem ja njemu, a mislim: jadni Meho! - jedan čojek tolki zulum načiniti?

- Krivdu je golemu, moj Grgo, sultanu načinijo. Čim je sultan reko da, ako ne tjedne rijeć ko ga na to navrati, suhu iz njeg išćeramo i da sve tate koji su u prevaru upetljani utepamo, odrubimo im glave i na dvor donesemo.

Jadan ti si, moj Memede, mislim u sebi, svosve duboko u sebi, da mi Begić u očima ne vidi da mi je čojka žao. Njekako me, iako se znamo, stalno ispod oka mjeri kondak će me omah utepati.

Još koji dan potlijen dozno sam od drugog sejmena da su, tamokan u Carigradu, godinama odvajali blago za gradnju ćuprije na Orunju i da su, po tefterima i njihovim knjigama, tolko odvojili da su mogli dvije ćuprije načiniti, onake, kažu, moj Janko, ko što je ona Mehmed-pašina na Drini, u Višegradu.

I jope mislim, kukavan si mi, moj Meho, al šutim.

Bio je dobar čovjek

Ma znadem ja dugo Mehu Merdana. Mnijem da je bijo dobar čojek. Imo je mali dućan u čaršiji, baš do Hana u Srednjem Čelu, preko puta džamije. Njesam nikad čuo da je nekome krivdu učinijo, ni da je kome nješto dužan, ni to nijesam čuo. Tih i miran čojek, morebit malken previše dobar, eto, to mu morebit jedina mana. I, eto, taki i nagrabuse na kraju. Neko ga je na krivdu nagovorijo. I kolko sam god dumo i dumo, nikako nijesam mogo dokučit ko je to mogo učinit…

Stigosmo jednog jutra, hvala dragom Bogu, do Kamen-hana. Tu zanoćismo, preumorni od hitnje i duga, naporna puta, jer nas je pratilo loše vrijeme: stalno je padala kiša i puho ladan vjetar, na mahove tolko jak da su kiridžije mislili kako će otpuhati i njih, i konje, i tovare.

Odmah sjutra, i to sabah zorom, krenusmo do Orunja. Moj Janko, mene ti jamila njaka stuga, steglo me u grudima i u grlu, ne da mi danut. Što smo bliže čaršiji, sve mi gore. Žao mi Mehe, ali i jope krijem pogled od Begića.

Čim smo došli na potok Orunj, koji nije od Hana odmaknut ni duhan da ispušiš, sjahasmo. Preko potoka prebačena dva mala debla koja čine brvno dugačko ni puna dva metra i to je bilo sve što se imade viđet od veličine rijeke Orunj. Tako je bilo otkad ja znam za Orunj.

Molitva za Merdanovu dušu

- Ve la havle! - zaurla Begić-paša – Ve la havle, ve la kuvvete! - Čudom se čudeći, podiže ruke k nebu kondak će sade dovu učit. - Ma kako se najnapri nije vidilo đe dukati trebaju da iđu. – Pa je ponavljao ono „Ve la havle, ve la kuvvete!“.

I konačno je naredio:

- Fratre, namah nas vodi Merdanovoj kući, da ja viđam ko je taj delija – reče, podignuvši desnu ruku, jaku i debelu ko moja noga - da mu ovizijem prstima gušu istisnem amo.

Potom se zaputismo Merdanovoj kući. Križao sam se potajno i molio za dušu Mehe Merdana, sluteći da će se prijetnja obistiniti. A nikako se nemerem izvuć iz tog belaja. Ma, da mi je makar da ne vidim šta će zlo čojku učinit. I jope se u sebi, onako ukraj duše, a svim svojizijem bićem, molim za Merdanovu dušu i neprestance mislim ko li ga na taj belaj navrati!? Pa se sjetim da sam se zavjetovo nikome ne mislit zlo, jerbo samo Bog imade pravo sudit, njemu to i treba pušćat.

- Jah – ote mi se od velika jada.

Nije jedan čojek sam to sve mogo načinit, mislim

- Sljedeći nastavak: Merdanovo stradanje

- Stjepan Zelenika